Odličan tekst, na koji gotovo i da nemam primedbe. Osim jedne, na onu sliku „najvećeg srpskog defetizma“. Mislim, nije to naša jadna „misica“ zaslužila. Jer ima jedna, daleko veća i upečatljivija „srpska fotografija“, a na njoj smo svi mi uslikani! Zajedno. To je slika poslednjih izbora, na kojoj je polovina Srba glasala protiv Srbije i time dala do znanja Dačeku i naprednjacima da je vreme za promenu tabora. On je bio brži, Toma će biti temeljniji. Inače, moramo priznati da je defetizam u Srba prirodna pojava posle 5.oktobra jer, setimo se ko im je pomogao da sruše Slobu i zapale sopstvenu Skupštinu, uz istovremeno javno zaklinjanje da će Kosovo braniti, ali isključivo „svim demokratskim i pravnim sredstvima“. Tako od tada junačka i neporažena srpska vojska služi za paradu. A oni hrabro, kao pravi plišani i ružičasti revolucionari, pale svoju sopstvenu Skupštinu, izručuju svoje bivše državne šefove, kao i ceo vojni vrh inostranom sudu, uz istovremeno javno zaklinjanje da terorističkoj kosovskoj vladi ne sme da zafali ni dlaka sa glave. Jer tako žele zajednički mentori...Nego, čini mi se da u srpskom jeziku za defetizam postoji jedna druga reč, još od vremena Svetog Cara Lazara i njegovih nebeskih ratnika. Zabranjena reč, jer „govori mržnjom“. A zlobnici kao ja primećuju da i u rečniku Druge Srbije „defetizam“ vabe drugačije. Mislim, oni kažu „pragmatizam“.

Nadajmo se da je to baš ta vrsta noći, pred svanuće. Samo, ta zora bi morala da nam osvane jako brzo. U odnosu na kolektivnu sudbinu i budućnost Srba, uglavnom sam pesimista, jedino se nadam da će budućnost pokazati da grešim. Setim se ’95-e i progona Krajiških Srba. Tih dana je veću emociju ljudi u Srbiji izazvalo to što su Grci zviždali našoj himni na kraju košarkaškog prvenstva u Atini, tako da su mladi pohrlili na ulice Beograda da lupaju izloge onima koji prave giros. Više ih je uzbudilo navijačko zviždanje himni, nego „Oluja“. Bila je to reakcija kukavica, koji ne bi smeli priteći u pomoć sunarodnicima u nevolji, ali im je zgodno da iskoriste priliku i sopstveni negativni naboj istresu tamo gde neće trpeti neke posebne posledice. To je tek jedna slika stanja duha nacije, defetizma kod većine, posebno mlađih, što bi se reklo „who cares“, „nek ide...“: Krajina, Crna Gora, Kosovo i Metohija, sutra Vojvodina...Kako ćemo sutra biti bolji sa mladima koji rastu uz Teletabise, Velikog Brata i slična mnogobrojna masmedijska sredstva za kolektivnu debilizaciju? Itd., itd., setim se i Lužičkih Srba i mislim da mi ulazimo u noć sličnu onoj u kojoj su oni već vekovima (ima ih još oko 60000, to je poslednja noć kada jedan narod konačno nestaje) i da su odgovori na autorova pitanja pri kraju teksta svi nepovoljni za Srbe i Srbiju. Biću srećan ako grešim.